Sitnica mi je dovoljna da izbrishem sve stranice, povukao granice, do poslednje stanice! Ko je samnom? NIKO! Solo sam sa starom slikom, sabran svakim stihom, obuzet sam samo jednim likom! Sjebi me jednom, zakopan si mi u proshlosti, onda juri nekog drugog da ti sranja oprosti meni je dovoljno, prashtao svima greshke put prelazim peshke, naseo na suze teshke.. Greshio sam, neka, greshke uchile me lekciji sam u svojoj sekciji, posvecen svojoj konekciji ne znash nishta-cuti, ne, ja nisam to shto kazhesh! Stvarnost bojom mazhesh, prozirnim lazhima lazhesh! Ko kazhe da me poznaje- slazhe i samog sebe, ne poznaje me niko- ko je hteo da me sjebe svaka pricha trune, ja sam svestan svoje krune zahvalim i kad me neko posred face pljune! Izvoli PROBAJ. PRobaj da me uklonish na svoju moc, pokushaj ponovo da se oslonish na kraju se i poklonish, i ja ti spushtam zavese ne znamo- znamo se, ne znamo se, zna se! Ljudi su ljudi- svestan sam plitke dubine povrshnost vecine, osmeh ne mozhe da skine moje visine neke nove zvezde grade veshto farbaju fasade, gledam tu sa vrha zgrade.. Pogled je prazan, secanja skoro ispraznio proshlost time zauvek, konachno sam kaznio pa spreman sam za dalje, nove blistave medalje shalju detaljne detalje sad nazivaju me kraljem! Zadovoljan, ponosan, pokushaj da me sklonish nisam od stakla, pa sebe moracesh da slomish neki su vec probali, pitaj kako su proshli lazhni bili su, pa do krajnjeg kraja su doshli.. Idi mi- dodji mi, dodji mi- idi, dodji na put odmah
...
